MOJA BORBA SA KANCEROM: PČELE SU MI POMOGLE DA SE POTPUNO ISCELIM

by Zoran Kostić | 15.10.2022

Posle izlečenog karcinoma dojke, Ivana Raukar Mandić mir i sreću pronašla je među porodičnim košnicama

Nakon borbe sa karcinomom, život Ivane Raukar Mandić promenio se iz korena. U te promene ona svrstava i potrebu da mnogo više vremena boravi u prirodi, pa je sve češće počela da dolazi u selo Velika Marišta gde njena porodica ima svoj pčelinjak.

Sadržaj članka

Posle izlečenog karcinoma dojke, Ivana Raukar Mandić mir i sreću pronašla je među porodičnim košnicama

– Kako je moj otac mnogo vremena provodio kod košnica radeći na povećanju broja istih, osetila sam potrebu da vidim kako zapravo to sve funkcioniše. Obukla sam odelo i krenula da pratim njegov rad. Košnica po košnica i u sebi sam osetila veliku dozu ljubavi prema plemenitim pčelama. Naučila sam šta je roj, šta je društvo, šta je matica i koje zadatke oni imaju. Nizala su se pitanja i prosto sam osetila da je to moj mir. Čista priroda, zvuk pčela oko mene i ono što je najbitnije – nisam osećala pritisak gradskog života, gužve, moranja… Danas ću ovo, sutra neću ništa i sve mi je to davalo veliki mir koji mi je bio neophodan – priča Ivana na početku razgovora za Magično bilje i nastavlja:

– Pčele su veoma plemenite i to je poznato većoj populaciji. Da nije pčela, ne bi ni ljudi opstali. Samo saznanje da zavisimo od njih meni je ukazivalo na veliko poštovanje njihovog postojanja i rada. U meni su pčele probudile veliku ljubav i neopisiv mir što je veoma uticalo na moju psihu. Fizički mi je, u početku, bivalo teško da sve to ispratim, ali kako sam sve više radila osećala sam sve veću snagu i energiju. Ne znam tačno na koji način, ali sam shvatila da me to vraća u život. Najbitnije od svega je bilo to da sam i ja počela da se bavim pčelarstvom jer pčelinji proizvodi rade na jačanju imuniteta i fizičkog zdravlja, što je meni bilo neophodno. Proizvod iz netaknute prirode, domaći, a moj i mojih ruku delo. Delimično sam sama sebi bila iscelitelj.

Dok se Ivanin otac godinama unazad bavio pčelarstvom, ona se ranije nije toliko raspitivala kako med dospeva do nje i nije imala naviku konzumiranja pčelinjih proizvoda. Kada je ušla u svet pčelarstva, počela je direktno iz košnice da konzumira proizvode.

– To je probudilo čula u meni i osetila sam da mi je to potrebno – mom telu i imunom sistemu… Proizvodimo bagremov i livadski med, pergu, matični mleč, vosak, saće… Svi ti proizvodi jačaju imuni i odbrambeni sistem kod čoveka. Nakon redovnog konzumiranja pomenutih proizvoda osetila sam da imam više energije, pogotovo što sam znala da taj slatki proizvod smem da koristim iako su mi na radiologiji rekli da na ostale slatkiše zaboravim. Mogu slobodno da kažem da sam našla zamenu za slatkiše, i to zdravu zamenu.

Tokom lečenja Ivana je izbacila crveno meso, unos slatkiša svela je na minimum, a više konzumirala termički obrađeno povrće.

– Jela sam sezonske salate, piletinu, ćuretinu i nekoliko dana nakon hemoterapije unosila sam dosta cvekle koja mi je takođe davala snagu da sve podnesem lakše. Od napitaka koristila sam prirodni sok od aronije i mogu da ga preporučim i zdravim i bolesnim ljudima iz prostog razloga što je sok od aronije veoma doprineo mojoj snazi u borbi koju sam imala. Pravila sam i smesu od cvekle, meda, oraha, limuna i šargarepe i svako jutro uzimala sam po supenu kašiku.

Iako je prošlo četiri godine od Ivanine borbe, ona se, kako kaže, trudila da joj zdrav način ishrane pređe u naviku. Trudi se da i dalje jede zdravu hranu, povrće i voće u svakom obliku. Papriku i ajvar, na primer, nije mogla da okusi do same borbe, ali danas je to njen svakodnevni obrok.

– Najvažnije za izlečenje je promena načina života, nalazak svog mira, podrška pozitivnih ljudi, uklanjanje negativnih osoba iz života i na prvom mestu ljubav. Nikakav vid sažaljevanja, jer borba sa rakom donosi veoma teška stanja i stanja koja ja nisam umela da opišem. To znaju ljudi koji imaju neku borbu sa karcinomom. Baš iz tog razloga sa sigurnošću kažem da je ovo moj novi život i da sam sada ja zapravo ja – konstatuje naša sagovornica.

Ivana je otkrila rak na vreme. Kada je imala 33 godine otišla je na redovnu kontrolu dojke gde su joj pronašli određene promene. Posle detaljnijih analiza, Ivani su saopštili da ima veoma invazivan rak i da što pre mora da krene sa lečenjem.

– Sa 34 godine dijagnostikovan mi je karcinom dojke. Otišla sam da se izlečim od „Jagodice Bobice“, kako sam ja to zvala i verovala da nije ništa opasno, ali saopštili su mi da imam vrlo agresivnu i invazivnu vrstu karcinoma i to dva komada na desnoj dojci – priseća se Ivana.

Kako od šoka nije mogla da dođe sebi i želeći da sačuva voljene od bola i stresa, Ivana je pokušala da sakrije svoju dijagnozu, ali kako je strah sve više obuzimao, odlučila je, ipak, da im saopšti o čemu je reč. Kako ona kaže, majka je to najteže podnela.

– Tati sam rekla preko telefona i nisam videla njegovu reakciju, na svu sreću, a moja majka je radila u Crnoj Gori kako bi David i ja imali od čega da živimo. Rekla sam joj da imam genetske predispozicije da dobijem karcinom i da je bolje da mi odstrane dojku. Otišla sam u Crnu Goru da joj to saopštim i ona je to loše podnela, a prijatelji! Kako ko. Neko je bio jak i bio uz mene. Uvek postoje ljudi koji nam olakšaju i koji nam otežavaju – kaže Ivana i dodaje:

– Rođena sestra je bila trudna i gledala sam maksimalno da je zaštitim, međutim to je prosto neizvodljivo. U takvim situacijama ne može ništa da se sakrije.

U to vreme Ivanin sin David je bio mali i ona se plašila kako će on to da prihvati. Međutim, mali borac, koji je i sam imao mnogo operacija podneo je to herojski i sve vreme bio uz svoju majku.

– Kada sam otkrila da bolujem od karcinoma, moj sin je imao sedam i po godina. Mnogo sam razmišljala kako da mu saopštim to i trebalo mi je desetak dana da smislim kako da mu prezentujem tu priču. Međutim, on je bio izrazito jak. Mislim da je bio previše svestan svega i previše jak i da je to stoički podneo uz mene i bio mi najveća podrška.

Zbog svog sina, Ivana nije mogla tako lako da se preda i to joj, kako kaže, nije ni bila opcija. Bila je odlučna u ovoj borbi.

– U toku lečenja uvek sam imala na umu da imam jedan jedini cilj i da ja prihvatam jednu jedinu opciju, a to je pobeda. Iako sam u nekim momentima osećala veliki strah, nisam dozvolila da me to savlada.

Svaki dan je blagodat i treba da budemo zahvalni na njemu. Neki ljudi to shvate tek kada ih nešto „udari“ po glavi. Tako je i u njenom slučaju bilo. Ivana je razumela šta je život i kako se živi tek kada je počela da se za isti bori i grabi i nogama i rukama kako bi preživela.

Tagovi: