LIČNA PRIČA: BILA SAM U PAKLU ANOREKSIJE. DANAS JE HRANA MOJ NAJVEĆI PRIJATELJ

by | 21.09.2021

Tanja Olajdžija, jedna od naših vodećih nutricionistkinja, otkriva kako se izborila sa sopstvenim “demonima” i na taj način izabrala svoj životni put

Nutricionista dijetetičar Tanja Olajdžija, devojka širokog osmeha i naoružana znanjem do te mere da je dovoljno da pogleda na tanjir sa hranom i da vam kaže kolika je kalorijska vrednost obroka, hodajuća je “enciklo­pe­dija” kada je hrana u pitanju. Tanjin put do struč­njaka u svetu nutricionizma nije bio uobičajen i nikako nije bio lak. Vodila je sopstvene bitke sa poremećajima u ishrani. U jednom trenutku imala je samo trideset i tri kilograma, a ova zastrašujuća činjenica bila je samo vrh ledenog brega i, kako kaže, fizička posledica “pakla” sa kojim se suo­čavala u svojoj glavi. Borba je bila du­ga, iscrpljujuća i nepredvidiva, ali je imala srećan kraj.

Sadržaj članka

Kada se javio Vaš turbulentan ’odnos’ sa hranom?

– Teško je odrediti tačan trenutak kada je sve počelo, kako bolest postepeno i ’ne­pri­metno’ napreduje. Ali, čini mi se da su pre­lom­ni trenuci bili u završnoj godini gimnazije i leto pre polaska na fakultet. I zaista, u praksi je često da se poremećaj u ishrani javi baš u važnim životnim trenucima i prekretnicama (polazak u srednju školu, fakultet, zaposlenje, velike traume, ali i lepi životni događaji poput rođenja deteta…).

Zašto ste hranu doživljavali kao neprijatelja?

– Zapravo, hrana je bila u isto vreme i moj najbolji ’prijatelj’ ali i ’neprijatelj’. Bio je to poseban ’odnos’ koji je građen mesecima u mojoj glavi, dok nije eskalirao i na fizičkom planu, kada su i drugi pri­metili da nešto ozbiljno nije u redu. Des­truk­tivan odnos prema hrani svakako je bio odraz tada teške borbe koja se odvijala u meni, a koja nije bila vezana samo za telo i fizički izgled. Uvek sam znala da je u pita­nju mnogo više od stremljenja ka mršavosti ili određenoj brojki na vagi, ali jednostavno nisam bila spremna da se obračunam sa stvarnim problemima. Bilo je lakše kon­trolisati hranu jer je to bilo jedino što sam tada mogla da kontrolišem u životu. Zamka ove zavisnosti je što ne možemo jedno­stav­no da napustimo svoju zavisnost, poput cigareta ili alkohola, jer bez hrane ne mo­žemo da živimo. Bilo je potrebno rešiti stvaran uzrok problema (a koji nisu imali veze sa hranom), ali i odnos prema hrani i telu koji je postao fiziološki neodrživ.

Šta je najvažnije što ste naučili o namirnicama u borbu kroz koju ste prošli?

– Neskromno zvuči, ali prva pomisao je – naučila sam ’sve’ što je iole važno. To je bila moja opsesija godinama – pokušaj da pomognem sebi i izlečim sebe kroz nut­ricio­nizam. Naravno, da bi se to do­godilo bilo je potrebno da naučim mnogo drugih stvari koje nemaju nikakve veze sa hranom. Ali, ti moji pokušaji lečenja kroz ishranu doveli su do toga da mnogo naučim o nutricionizmu, zbog čega sam na kraju i upisala studije kako bih dobila diplomu, pošto sam u međuvremenu shvatila da ću se time baviti kada ozdravim. Na sreću, bila sam u pravu, to je bila najbolja odluka koju sam do tada donela.

Šta je bilo presudno da prevaziđete problem i pobedite sebe?

– Volela bih da sam imala unutrašnju motivaciju i da sam to učinila samo zbog sebe. Ali, moram da budem iskrena, uopšte nije bilo tako, iako sam želela. Sam početak ozdravljenja nije bio nimalo lak. Raskrstila sam sa svim oblicima destruktivnog po­našanja kada sam shvatila da moje telo ne bi moglo još dugo da izdrži na taj način. A želela sam da živim, to je bio trenutak kada sam morala da biram – život ili moja bo­lesna kontrola ishrane. Osim toga, nisam mogla više da nanosim bol bližnjima. Sta­vila sam se na mesto svojih roditelja i bol je bila veća nego moja sopstvena, tako da sam obećala sebi da ću pokušati, ma koliko bila nesrećna tokom oporavka. Sve što vam govorim verovatno deluje konfuzno, ali bolest je takva. U pitanju je pravi oblik zavisnosti – ne želiš da budeš bolestan, ali ne znaš kako. Dakle, želja za životom, ljubav prema porodici i velika motivacija da ću nekada pomagati drugima koji upadnu u istu zamku gurali su me napred.

Šta je, po Vašem mišljenju, glavni okidač koji dovodi do poremećaja u ishrani?

– Nauka ima nekoliko verzija. Za pro­tek­lo vreme pročitala sam i previše naučnih radova na tu temu. Moram priznati da su me neka saznanja zabolela, može biti da sam ih lično shvatila. Zbog toga, ne bih želela da podelim svoje mišljenje o toj temi. Svakako, ima mnogo faktora (neke ne možemo izbeći), ali možemo da naučimo koje su opasnosti poremećaja u ishrani i da na vreme prepoznamo simptome, odmah potražimo pomoć i zato insistiram na stalnom razgovoru o tome.

n

– Da. Preporučujem da se jede sve umereno, bez podela na ’dobro’ i ’loše’ i ’zdravo’ i ’nezdravo’. Odnos prema hrani ne može se rešiti putem bilo koje dijete, restrikcije ili stručne preporuke. Ako nutricionista, lekar, trener ili bilo koja osoba koja savetuje o ishrani ne zna dovoljno o poremećajima u ishrani, savet te osobe (ma koliko smislen bio za ostatak populacije) može biti kontraproduktivan.

 

Tagovi:

anoreksija nutricionista tanja olajdžija
Povezane vesti