KUVANJE JE UMETNOST, KAO I SLIKANJE, VAJANJE ILI PLES

Na njenim su slikama jar­ke boje našeg detinjs­tva, slike odrastanja, naših želja i sećanja, svih onih malih a velikih detalja koji nas obe­le­že za ceo život: crna maca na krovu, tufnasta šolja, veš koji se leluja na vetru, jedrenjak u luci, harfa, sun­cobran, lilihip. I sa najnamr­go­đenijeg lica slike rođene Sarajke Alene Gojak, izma­miće davno sakri­ven osmeh nakon samo jednog pogleda na polja lavande, uz­burkano more ili štrik na ko­jem veštica suši metle. Ima li boljeg dokaza da je umetnost terapija? Za Magično bilje Ale­na priča o umetnosti, ži­votu, ajurvedi, zdravlju i veganstvu.

- Rođena sam u Sarajevu, 1983. Ceo život sam se inte­re­sovala za ono što bismo mogli nazvati kreativnim radom i umetnošću, jako mi se sviđao dizajn, sve ono što je lepo, oku privlačno. Ali sam najviše sklonosti imala ka slikarstvu.

Deo života Alena je provela u Indiji, gde je studirala naiv­no indijsko slikarstvo. Odla­zak u ovu zemlju doživela je, kako objašnjava, kao odlazak na drugu planetu gde je sve drugačije od onoga na šta smo navikli.

- Sve je bilo novo, boje, men­talitet, život, i nakon ne­kog vremena čovek počne da shvata različitosti, što mu po­mogne da živi lakše okružen drugačijom kulturom. Narav­no, svaka država ima i dobre i loše stvari, i one dobre sam želela da prenesem na slike, tako da iako su moje teme pot­puno drugačije, indijski kolorit je nešto što sledim. Takođe, kroz ajurvedu sam prihvatila mnoge korisne stvari vezane za ishranu i zdravlje, objaš­njava Alena.

Slikarske početke vezuje za ra­no detinjstvo i ističe da je, od kad zna sa sebe uvek u sve što radi unosila dozu krea­tivnosti i posebnosti. Zah­va­ljuje posebno svojoj školskoj nastavnici koja ju je razumela i podržala, i kojoj duguje dobru dozu samopouzdanja.

- Sve što vi vidite, vidim i ja, samo što ja to prenesem na slike. Inspirišu me dešavanja oko nas. I te ljudske priče prenosim na platno gledajući očima deteta. A kada pomislite na detinjstvo, mislite na naj­draži period života. Tu smo se svi osećali sigurno, voljeno, prihvaćeno, imali smo dovolj­no para, nismo imali sva­kod­nevne probleme koje kao odrasli imamo.

Dodaje i da je umetnost divan način da se odbranimo od negativnih priča, loših vesti i stra­hova kojima nas sva­kod­nev­no zatrpavaju.

- Ja sam odlučila da gledam pozitivne stvari. Jer, kada jed­nom uđete u tamu, jako teško iz nje izlazite. Gledajte pozitiv­ne primere, i samim tim ćete razviti mentalnu snagu, samou­verenost da i vi to možete, da budete pozitivni. To je moj recept, okrenite se ka pozi­tiv­nom. Čak i negativne stvari obojim na pozitivan način, jer mislim da ne postoji problem sa kojim čovek ne može da izađe na kraj, kaže Alena.

A kada slika šolju iz koje raste priča ili šarenu vanglicu, seća se svoje bake i detinjstva. I dodaje da je ipak, iako svaka porodica ima prirodna rešenja za zdravlje, a koje nam, na primer, kaže da kada se povredimo, uzmemo gavez, sama došla do potvrde delotvornosti nekih rešenja.

- Kada sam prehlađena, ili loše volje, volim kamilicu. Ona na mene posebno utiče, smiruje me. Ako u nešto veru­jem, u neki lek, ako se pitam šta će mi po­moći, to je uvek kam­il­ica. Ako me boli stomak, kamili­ca je reše­nje, ako sam loše volje, uzmem kamilicu, kada mi treba smirenje, opet je tu kamilica, pred spavanje uzmem kamilicu, a i ujutru. I kada sam sa dru­ga­ricama u kafiću, iako ima fantas­tičnih čajeva i ako volim da eks­perimentišem, često uzmem ka­milicu, ona je uvek na prvom mestu.

Za mame koje imaju malu decu koja se često u vrtiću preh­lade savetuje stari provereni recept od uprženog šećera u koji se dodaje mleko. Ovaj šerbet, popijen topao, ublažiće svaki kašalj i prehladu.

- Danas se živi vrlo brzo, ali koliko je bitno fizičko, toliko je bitno i mentalno zdralje. Posle napornog dana, kad ste iscrpljeni na sve moguće načine, prirodno je da ćete posegnuti za brzom hranom, i to onom koja vam je i fizički najbliža kući. I ko sada zaista ima vremena da jede zdravo? Ja sam imala sreću da se moja majka hranila zdravo, što je prenela i na mene, moj suprug takođe pazi na ishranu, celi sam život u tom zdravom okruženju. Koristim sveže namirnice, trudim se da budu i organske koliko je moguće, namirnice bogate vitaminima, proteinima, vlaknima, minera­lima. Trudim se da sve što telu treba, dobije iz hrane. Ali to nije dovoljno, potrebno je očuvati sebe i mentalno. Meni u tome pomaže odlazak u prirodu, vo­lim duge šetnje, čist vazduh, svi smo svesni da kada od­voji­mo malo vremena i odemo u prirodu, vidimo koliko se opo­ravimo. Jer ako ne pazimo sami na sebe, ko će paziti na nas?

- Svi u mladosti svašta jedemo, ali kako starimo, prime­ćujemo šta našem telu prija ili ne prija. U jednom trenutku više i ne biramo, već nam telo kaže „e sad to više ne mogu da sva­rim“. Tako se i meni u jednom periodu desilo da više nisam mogla da podnesem mleko. I svaki put kad sam ga pila, imala sam beskrajno mno­go problema. Sada zato mogu da se šalim i kažem da ova kriza sa mlekom ne dotiče. Bitno je da pratite telo i shvatite šta vam odgovara.

Lični meni Alene Gojak sastoji se prvenstveno od sveže hrane, salata, voća, povrća, hrane koja se lako vari. Meso godi­nama ne jede. Naglaš­a­va i da joj je organizam „saopštio“ i da mu ne prijaju žitarice, posebno pšenica.

- Kada bih uzela pitu, a njih u Bosni ima svugde, ili picu i pas­tu, nivo moje energije je opa­dao, zglobovi su mi oticali. Zato sa sada okrećem laganijim varijan­tama, heljdi na primer, a tu su proso i kinoa. Bitno je da je laga­no i hranljivo, sa dosta nutri­jenata i da bude sveže. Jer sve to čini ne samo da je va­renje dobro, već i da se i nakon obroka osećam mnogo bolje, koža bude zdravija, čista. Bitna je i voda, a ja popijem do 3 litra svaki dan.

Naglašava i da je veliki gurman i da u hrani uživa. Voli da proba sve novo, zdravo, drugačije i pobornik je domaće hrane. Učila je da kuva prvo od svoje bake, pa od mame, a tokom jednog perioda učila je i od drugih, ali i druge da kuvaju.

- Puno sam putovala, gde god sam otišla, učila sam od nekih divnih žena pa i u resto­ranima. Svaka zemlja ima svoje specifične mirise i ukuse, zači­ne, način pripremanja, to je zais­ta pravi poklon. Ljudi se pove­zu­ju kroz hranu, razme­njuju te pozitivne priče, smeju se i uži­vaju, i stvarno ljubav dolazi pre­ko stomaka. Tako je moj hobi bilo i kuvanje. Ono me zais­ta odmara, i uži­vam u kreativnoj energiji koju ku­linarst­vo pruža. To je za mene vrsta odmora, specifična medi­tacija, relaksa­cija. Kada se po­zitivno unesete u hranu ona pos­taje lek. U jednom sam trenut­ku imala i dovoljno vre­mena da organizujem radio­nicu zdravog vegetarijanskog kuvanja. Vege­tarijanac sam još od tinejdžers­kih dana, ne pravim razliku me­đu životinjama i sva­ka ima pravo na život. Kuvali bismo zajedno jela bez mesa i uživali. Sada zbog posla i čestih putova­nja, nemam toliko vre­me­na, tako da sad kuvam za poro­dicu i prijatelje. Srećna sam što je moja desetogodišnja kćer­ka razvila iste navike, voli da kuva i dobra je u tome. I učim je da shvati koliko ljubavi hrana može da prenese ljudima.