LIČNA PRIČA: NAŠA JE BAŠTA VRH SVETA, A MI SMO NJENI CAR I CARICA

Sebe nazivaju vrtlarima entu­zijastima. Na Instagramu redovno objavljuju slike iz svoje bašte u kojoj rastu i paradajz i neven, i lufa i jagode, i suncokret i cvekla. U netaknutoj prirodi skupljaju lekovito i jestivo bilje i gljive. Pitali smo "svež" bračni par, Doroteu i Vojtu Vlčeka, šta za njih znače bašta, zdrava hrana, priroda...
- Mi smo dvoje vrtlarskih entuzijasta amatera. Pre tri godine krenula je naša baštenska avantura koju prenosimo na našem ins­tagram pro­filu. Njegov cilj je da doprinese osveš­ći­vanju dob­robiti koju uzgajanje vlastite hrane nosi i prednosti življenja između gradskog života i vrtlarenja u slobodno vreme - objašnjava za Magično bilje Zagrepčanka Dorotea, naglašavajući da su zahvaljujući ekološki savesnim rodit­ljima i, kako ih naziva "prirodoljup­cima", njena braća i ona svaki vikend s ljubavlju pro­vodili u prirodi.
- Vojta je dečko iz divnog češkog sela Krivoklata koje se nalazi usred šume. I Voj­tu i mene roditelji su od malih nogu učili koje osnovne biljke treba da beremo za čaj i zašto. Majčina dušica, žalfija, hajdučka trava, origano, šipak... S tim smo počeli, i znanje se sa godinama proširilo, kao i ljubav prema prirodi.
A šta je ovaj mladi par radio pre nego što je vrt postao ozbiljan deo njihovog života?
Po zanimanju oboje su likovni umetnici, a kažu, bavili su se koje­čim. Vojta je neko vreme bio zaposlen u češkoj firmi koja se bavila restauracijom starih kuća građenih tradicionalnim teh­ni­kama, a Dorotea je radila u veganskom restoranu sirove hrane. Vojta je takođe radio i kao radnik na farmi organskih proizvoda, a oboje su bili zaposleni kao pomoćni vrtlari u porodičnoj firmi za održavanje vrtova, čiji je vlasnik Dorotejin otac.

Lavirint od kukuruza
- Pre tri godine krenuli smo sa radom na komadu zemlje, na imanju mog dede, dvadeset minuta autom od naše kuće u srcu Zagreba. Bilo je izazovno obra­đivati vrt na jednom mestu i živeti na drugom, ali bili smo odmah počašćeni mnogim plodovima koji su nas motivisali da učimo i sadimo još. Tu istu zemlju su nekad obrađivali baka i deda i s nje dobijali glav­ninu hrane za svoju porodicu. S ob­zi­rom da su radovi na zemlji opadali kako su oni sta­rili, svidela mi se ideja da vratimo stari običaj i iskoristimo to bogatsvo mo­gućnosti. Sećanja iz detinjstva - polje ku­ku­ruza poput lavirinta, ogromni suncokreti, sve zeleno, podsticala su me da istrajemo u našoj ideji.
Dorotea objašnjava da im je u početku najviše pomogao njen otac, koji se ceo život bavi vrtlarstvom. Naglašava i da su prošle godine prvi put odgojili svoj rasad i iz njega dobili hranu.
- Mi smo prva generacija koja je od detinjstva imala pristup internetu. To je doprinelo dostupnosti informacija koje uka­zuju na štetnost tretirane hrane za čoveka i okolinu i na prednost permakulturnih vrednosti u zdravom i holističkom pristupu životu. Te informacije te zaintrigiraju, pa istražuješ još. Nakon prve sezone u vrtu, uvideli smo da nije jedini blagoslov predivna, zdrava i netretirana hrana na stolu, već i pozitivan uticaj koji zajednički uzgoj vrta ima na našu vezu. Ima nešto posebno u tome da s nekim radiš na projektu koji raste i donosi plodove.


Kišnica za zalivanje
Dorotea naglašava da je njen suprug posebno posvećen uvođenju perma­kul­turnih principa u vrtlarenje - on je zadužen za malčiranje (nabavlja lišće, seno, kartone za malč), doprema nov kompost u baštu, gde ga mešaju sa ilovačom za gredice u kojima kasnije rastu šargarepe i cvekle. A tu su i dva rezervoara od hektolitra, puna kišnice za zalivanje bašte. U popravci godinama unazad oštećenog staklenika, pomogla je iskusna ruka Doroteinog oca. Dorotea je uglavnom posvećena sadnji, obilaženju biljaka, branju i preradi plodova.
- Puno smo radili, išli bismo u vrt nakon posla kad god smo stigli. Bilo je iscrpljujuće, ali nagrada je bila velika. Došli bismo uveče kući, mrtvi umorni, ali sa korpama punim tikvica i paradajza, još toplih od sunčeve svetlosti - priseća se Dorotea prvih plodova koje su sami odgajili.
Ovaj par naglašava da im najbolje uspevaju paradajz, tikvice, tikve i patlidžani. Njima najviše odgovara "teška" zemlja. Ali, kažu, sa paprikama se nisu proslavili. Željni su eksperimentisanja pa su sadili i peruanske jagode, artičoke, špargle, lufe... Rezultati su bili različiti, ali im je bilo zanimljivo da vide šta uspeva, a šta ne. I tako, upoznajući zem­lju, odlučuju i šta će saditi sledeće se­zone. Sadnice često razmenjuju sa drugim ba­što­vanima. Ove godine za razmenu su spremne neke neo­bične vrste: tulski bo­siljak, pe­pino, tri vrste mohinja, ku­ka­melon, indijski krastavac, lufa...
- U vrtu nismo zaboravili ni cveće pa smo sadili cinije, neven, kos­mos, borač i različak, a sun­co­kret se oduvek "pojavi" sam. Moj stric, koji je pčelar, blizu vrta drži pčele i nema većeg zadovoljstva od posmatranja marljivih pčelica u radu usred vrta.

Omiljena biljka - sremuš
- Veliki smo ljubitelji skupljanja darova prirode. Aktivni smo od početka pro­leća, kada kreće sezona sremuša. Pravimo pesto, tes­teninu sa lukom, zamrzavamo ga ili sušimo. Volim da sušim i razno cveće koje kasnije koristim kao dekoracije za torte ili kao dodatke u čaju - ljubičice, jagorčevinu, plućnjak, slez, kako na šta naiđem kroz godišnja doba... U maju beremo bagrem i zovu za sirupe, a veoma volimo da ih pohujemo u testu za palačinke. Leti beremo primorske biljke, razne livadske i gorske trave. Jesen je rezervisana za razne gljive i bobice. Prošle jeseni bila sam oduševljena bobicama žutike koja raste na šumskim putevima u Vojtinom selu u Češkoj i od kojih sam uspela da napravim izvrsnu marmeladu. Poslednji lekovit dar prirode koji skupljamo u godini je gljiva Auricularia auriculae ili judino uvo i poneka bukovača. Time se završava naše godišnje traganje i puštamo prirodu da se odmori do proleća, kada nam dolazi nova sezona zelenila -objašnjava Dorotea i dodaje: - Mislim da se i Vojta i ja prepoznajemo kao dva srećnika koja se u tom vrtu osećaju poput cara i carice na tronu, na vrhu sveta.