| 
|
Sa književnicom Gordanom Ćirjanić,
dobitnicom NIN-ove nagrade
Književnica Gordana Ćirjanić, je poslednje dve decenije napisala,
i sa španskog i engleskog prevela sijaset sjajnih knjiga, a u javnost
poslala poruku da misao žena može biti daleko dublja nego što bi
to muškarci ikada mogli razumeti. Isti taj stav definitivno izbija
i iz stila života koji je sjajna književnica izabrala.
Na koji način brinete o svom zdravlju, da li idete kod lekara, ili
se sami fokusirate na svoje telo?
- Oslanjam se na svoju biološku inteligenciju. Iako sam u svojoj
poslednjoj knjizi priča, Kaprici i druge priče, napisala rečenicu
da više volim da se umerim u preterivanju nego da preterujem u umerenosti,
kada je reč o zdravlju, dajem prednost umerenosti. U svakom slučaju,
nisam fokusirana na svoje telo ni u kom smislu, štaviše smatram
da živimo u kulturi u kojoj je sklad između duha i tela narušen.
Smatram da obrazovanje ima jako mnogo veze sa zdravljem, i da mnogo
toga proističe iz glave. Kada sam bila mlađa, sa ironijom sam obrađivala
probleme tela i telesnosti, o čemu govore i naslovi nekih mojih
ranih pripovedaka: „U zdravom telu“, „Telesni sokovi“… Moji stavovi
se suštinski nisu menjali, ali svoju ironijsku municiju više ne
ispaljujem u tom pravcu. Junak mog veoma čitanog romana Poljubac
je težek invalid, čovek koji pedeset godina živi u stolici, nepokretan.
Na jednom mestu on kaže: Mnogo više sam živeo glavom, nego telom.
Metaforički, i moji čitaoci su takvi ljudi.
Da li se pre opredeljujete za medikamente ili koristite prirodne
preparate, takozvane dijetetske suplemente?
- Medikamente izbegavam što je više moguće. To zna i moja lekarka.
Kada mi je pre dve-tri godine otkriven povišeni holesterol, dogovorile
smo se da ne idemo odmah na medikamente, nego da isprobam sve moguće
„babske lekove“, pa tek ako ništa ne pomogne, da razmišljamo o hemiji.
Posle godinu dana isprobavanja ovog i onog, od artičoke do grejpfruta,
napokon mi je pomogao koren od lincure, i to sada redovno uzimam.
Kolege pisci se, naravno, smeškaju kad im to kažem, jer pomisle
da redovno ujutru potežem rakiju od lincure. Ne, to je samo koren
odstajao u vodi, koja postaje izuzetno gorka. |
| Možemo čitaocima „Magičnog bilja“ otkriti i
kako štitite zdravlje porodice, brinete li o ishrani i šta je na
Vašoj trpezi obavezna stavka?
- Budući da sam dugo živela u Andaluziji, prihvatila sam mediteranski
način ishrane još pre nego što su svetski lekari istakli da je to
i najzdravije. Moja porodica je mala, broji dva člana: moja ćerka
koja je student, i ja. Ćerke dosta toga preuzimaju od svojih majki,
pogotovo u suštinskim stvarima. Mislim da bi sve ovo o čemu govorim
potpisala i ona, koliko god se mi pri tom i razlikovale. Na trpezi
nam je uvek, naravno, maslinovo ulje. Mnogo više smo u ishrani orijentisane
na ribu i pečurke; meso gotovo da i ne kupujemo. No, jedemo ga u
gostima; nismo protivnice mesa.
Smatrate li da neke namernice, napici ili preparati, dodatno utiču
na Vašu psihičku snagu i čine Vas kreativnijom u poslu?
- Pisanje proze podrazumeva svakodnevni rad, i mnogo sedenja. Pisanje
romana iziskuje i veliku fizičku kondiciju. Moji romani deluju autentično,
a to znači da sam se u velikoj meri morala poistovećivati sa svojim
junacima: glavni lik Poljupca bio je invalid, glavni lik romana
Ono što oduvek želiš je u dubokoj depresiji. Za svaki od ovih tekstova
bilo mi je potrebno po godinu dana rada, što znači da je i moj psihički
život, u tim periodima, bio veoma težak, da ne kažem poremećen.
U svakom slučaju, za tako nešto rituali su neophodni. Pamet mi je
najbistrija ujutru, i rano sedam za svoj radni sto. Budući da sam
pušač i da mi je neophodna jaka kafa, obavezno doručkujem, da sve
to ne bi išlo na prazan stomak. Pauzu pravim radi spremanja ručka,
to mi je najdraži kućni posao, zapravo, jedini koji volim. U to
vreme trčkaram između kuhinje i radne sobe, uvek ima nešto da se
pribleleži, misao ne može da se zaustavi. Posle ručka volim da odem
na Adu Ciganliju, šetanja mi prija, pri svakom vremenu. Ponesem
svoje papire, pa kad stignem do svog kafića, mirnog mesta gde me
gotovo uvek čeka moj sto, dopisujem, redigujem. U periodima dok
pišem, možda najviše problema imam sa snom, jer ni tada ne mogu
da zaustavim misao. Uvek imam svesku kraj uzglavlja, i noću katkad
zapisujem. Dešavalo se da i u snu rešavam neke tekstualne probleme.
Sve to ne znači da sam ikad u životu uzela pilulu za spavanje. Nisam,
ni u najtežim životnim trenucima.
Pročitajte
više u 67. -om broju časopisa Magično Bilje
|
|
|
