AKTUELNO

TAG: magično, bilje, biljka

– Verujem u ono što radim i to je jedini razlog što nastavljam da radim. Znam da u Srbiji postoji mnogo pristojnog i dobrog sveta, ali ti ljudi su odustali od borbe jer se stalno ponavlja isto, i zato smatraju da ne može više ništa da se uradi. Ne mogu s tim da se pomirim.
I za borbu sa teškom bolešću i za borbu protiv korupcije gospođa Barać kaže da joj treba mnogo snage i optimizma, mada u toj drugoj borbi, borbi protiv korupcije, nije sama.
- To je zajednička borba i ideja svih u Savetu. Delim sa drugima svoju želju da nešto promenim i kad ne uspem nešto da uradim, uradi neko drugi – ističe gospođa Barać i nastavlja: – Ali, u bolesti ste uvek sami. Bližnji brinu za vas i vole vas, ali bolest je, ipak, vaša lična borba. Nismo svesni, dok nismo bolesni, da je bolest jedna prilično velika samoća, i to nije dobro. Ono što mene, kao i sve koji su teško bolesni, dodatno muči jeste što sam veliku patnju priredila i onima koji me najviše vole. Često mi je žao što je za moje bližnje moja bolest isto toliko velika mora kao i za mene. Oni su, srećom, zdravi, mogli bi da imaju bolji i lakši život.

Uz bolest brzo sazrevate
Već treći put gospođa Barać susreće se sa teškom bolešću. Prvi put 1996, drugi put krajem 2000. Pre godinu dana morala je ponovo da se suoči sa teškom dijagnozom.
- Kad se suočite sa bolešću, brzo sazrevate – zaključuje gospođa Verica Barać i kaže: – Mi, inače, dugo ostajemo nezreli u mnogim stvarima i skloni smo da pravimo famu. Kad ste bolesni shvatite da zbog mnogih stvari niste morali toliko da patite, shvatite da ako vam nešto u životu nije uspelo, ne znači da nešto drugo neće uspeti. Bila sam jako nesrećna što nemam decu i dugo sam se lečila od steriliteta. I sad mislim da je materinstvo jako važno, ali sam postala realna. Neko ima decu, neko ih nema. Shvatila sam da sam mogla da usvojim dete koje se isto toliko voli kao što se voli svoje. Uvek ima rešenje.

Istine koje ne vidimo

U bolesti je, ističe gospođa Barać, naučila još jednu istinu koja je očigledna, ali koju često ne vidimo. - Sve je, istovremeno, i dobro i loše.
I onda kad se najviše radujete postoji nešto što nije dobro - sve je, istovremeno, i crno i belo. Postanete svesni da je u životu sve moguće: i da budete zdravi, i da budete bolesni, i da imate, i da nemate. Još nešto vas otrezni kad se razbolite - među ljudima ste koji imaju slične, ili veće probleme. Shvatite da je žena do vas isto tako bolesna i da ima, možda, više problema nego vi. Shvatite da vaš problem i nije ništa naročito i nije nikakav izuzetak. Nažalost, živimo u zemlji u kojoj ima mnogo bolesnih, u kojoj je smrtnost od raka dojke, grlića materice i raka pluća najveća u Evropi - kaže gospođa Verica Barać i dodaje da je u bolnici uvek više brinula za žene oko sebe, žene domaćice, koje su često bile uplašene i prepadnute, pre svega zato što ne razumeju, što su neinformisane. - Solidarnost među ljudima nikad se ne uspostavi tako brzo i tako neposredno kao u bolničkoj sobi. Sve u sobi sa nestrpljenjem očekujmo ženu koja leži sa nama da se vrati sa operacije ili sa intervencije, brinemo jedni o drugima.
U bolničkoj sobi shvatam da se u teškim situacijama prepoznaju dobri ljudi.

Najveća životna dilema

Postoji mnogo stvari, kaže gospođa Verica Barać, koje su mogle da budu okidač da joj se tumor ponovo vrati, ali ona ne misli da je stresni posao u Savetu za borbu protiv korupcije glavni uzrok. - Uostalom, kad sam se prvi put razbolela nisam se bavila tim poslom - tvrdi gospođa Barać i nastavlja: - Za mene je Svetozareva bolest, bolest mog bivšeg supruga, mnogo veći stres od moje bolesti. Iako već dugo nismo bili zajedno kad se on razboleo, preuzela sam brigu o njemu i našla se pred najvećom dilemom u životu. Kad mu je dr Elka Stefanova postavila dijagnozu Alchajmerove bolesti, i dok je još radio, moj drug iz Saveta rekao mi je: ''To je jedna teška, iscrpljujuća bolest, moraš toga da se skloniš. To ne možeš ti da izneseš. Gotova si ako se upustiš u to''. Neko vreme sam se lomila. Kada sam se jednom prilikom naljutila na Svetozara, ne shvatajući da ga bolest već savladava, rekla sam mu: ''Neću više nikad da dođem. Ja sam bolesnija od tebe''. Sela sam u kola i otišla kući. U toku noći sam se probudila i rekla samoj sebi: ''E baš si ti, Verice, mnogo pametna. Pa na njega sad može da se naljuti ko god hoće. A dok je on tebe vodio na citostatike, on se na tebe nikad nije ljutio''. I vratila sam se kod njega ujutru. Nisam do kraja uspela da domislim da li bih se pre razbolela da sam ga ostavila samog, pa bih zbog toga strašno patila, ili što sam sve to morala da gledam. Shvatila sam da ću bar u duši biti mirnija, jer znam da radim sve što mogu. U poslednjih godinu dana gospođa Barać je, kako kaže, manje angažovana oko bivšeg supruga zbog svoje bolesti, ali prethodne dve, tri godine stalno je bila uz njega.
- Lično mislim da je njegova bolest ponovo pokrenula moju bolest. Ako ima neko ko nije smeo ni od čega da se razboli, to je bio on. Da se nikad nisam razbolela, razbolela bih se kad se on razboleo.

Najbolji čovek koga sam srela

Iako nije bila zadovoljna u braku, gospođa Barać ističe da je Svetozar najbolji čovek koga je ikada upoznala. Nisu se slagali, tvrdi, oko mnogo čega, ona je bila brza i mlada, on drugačiji, ali se ne seća situacije, a zna ga od svoje devetnaeste godine, da on nije nekome pomogao, i niko nije morao da ga pozove.
- A doživeo je da u pedeset i nekoj zaboravi slova i ne može da piše. Njegova bolest je najveća tuga mog života. To je mnogo gore iskustvo nego moja bolest. Jednog izuzetnog čoveka bolest je dovela u situaciju da ne može da se brani, da ne može da se bori. Obeshrabrujuće je što u takvoj bolesti ne možete da pomognete, sem u svakodnevnim stvarima, ali u suštini, u kvalitetu života, ne možete ništa. On je od mene, i ne samo od mene, zaslužio najbolje što čovek čoveku može da dâ. Činim veoma malo od onoga što je zaslužio, zato što sam i ja sad bolesna, ali prema njemu osećam najodanije prijateljstvo i najveću brigu. U duši ne pravim nikakvu razliku u brizi za njega i za svoju mamu. Sad shvatam da sve dok vam je u glavi bistro, bolest nije tako strašna. Kad pogledate čoveka koji je imao sve moguće sposobnosti i talente, koji je bio fantastično darovit, vredan, sposoban i ne znate da li je bio bolji sin, brat, komšija, stric ili prijatelj, a doživi takvu bolest. Ne sećam se da li je on ikada nešto nekome uradio, a da sam ja pomislila: ''A što si tako uradio?'' Sve je voleo. Jako sam se plašila insekata, i sad se plašim. Sećam se, davno već nismo živeli zajedno, uzeo je neku bubu sa čvrstim krilima, i rekao mi: ''Priđi da ti pokažem, što se toliko plašiš, jako je lepa''. Nisam prišla, stvarno se bojim, i nisam htela da je gledam. Ubeđivao me je, insistirala sam da je spusti, ponavljala da se bojim. Spustio je na travu, krenuo za mnom, ali se vratio jer je video da je travka bubu oborila na leđa. Vratio se da bi je stavio na nogice. Eto, takav je to čovek bio.

Ozbiljne utehe

Ipak, gospođa Barać tvrdi da je imala sreće jer joj je nekoliko stvari bilo, i ostalo, ozbiljno uporište i ozbiljna uteha: - Jedna je književnost, a druge dve su biljke i životinje. One su meni toliko važne, i toliko su u meni prisutne, da nikada nisam osetila teskobu. Uvek sam imala ono što me ispunjava i što mi sve nadoknadi: dođem kući, tu su biljke koje sam sadila, moji dundići, mačke, puna mi je duša. Zbog velike ljubavi prema biljkama, pored zvanične terapije, gospođa Verica Barać veruje u lekovitost biljaka i čajeva. - Ne treba tu velika mudrost. Svi ljudi koji su bolesni, koji primaju terapiju, trebalo bi da znaju da treba da podižu imunitet, da čiste organizam, i uzimaju ono što ga ne opterećuje. Hemoterapija povećava količinu toksina u organizmu i organizmu treba pomoći da ih se što lakše oslobodi. Ranije sam pila čajeve po Brojsu, tri čaja koja se preliju čajem od žalfije. Ti čajevi su mi jako prijali, ali u poslednje vreme imam malo vremena da ih pripremam. Kada ne bih radila, imala bih vremena za sebe. Sve sam to praktikovala pre deset godina, ali samo sam se time bavila. Sada se toliko umorim, da kad dođem kući nisam u stanju da jedem ni ono što je spremljeno, a kamoli da sama sebi spremam. Doduše i starija sam deset godina, imam sve obaveze koje sam i ranije imala, mamu koja živi sama, kuću, kučiće, mačke, svako zna koliko ima redovnog posla u kući. Nabavke, popra-vke… Ali, dobro podnosim hemoterapiju, malo sam sklona mučninama, imam osetljiv želudac, smetaju mi mirisi, ali podnosim. Gotovi preparati za imunitet su se mnogo komercijalizovali, i sad ih se malo više plašim. Ne znam dovoljno o tome i komercijalizacija me plaši.

Zdrava hrana iz moje bašte

Da bi sebi obezbedila zdravu hranu Verica je sa majkom, na imanju pored Čačka koje je do pre šest godina bilo potpuno zapušteno i decenijama neobrađeno, posadila baštu. - Pre pet godina posadile smo mali vinograd, površine dve sobe. Prošle godine smo već cedili vino. Ove godine smo pekli rakiju od kajsije. Moja majka je bila vrlo sumnjičava kad smo počinjale, smatrajući da je kasno da krenemo u nešto novo. Ali, ovog leta, rekla mi je: ''Bože, Verice, mi iz naše bašte ne možemo da iznesemo šta sve imamo''. Neopisivo je zadovoljstvo kad vidite koliko je sve ono što ste baš vi posadili poraslo. U tom zadovoljstvu nema nikakve računice. Malo po malo, od magaze smo sredile kuću, sadile iz godine u godinu šta smo mogle, i sve to nije skupo. Moja nana, koja je svet mogla da nosi na svojim leđima, uvek je govorila: ''Sve se radi mimogred, danas jedno, kad stignete drugo''. Volim voće i volim da sadim voće. Volim svaku vrstu loze: glicinijum, klematise... Kad sam bila mlada, mislila sam da će doći srećno vreme da sa nekim zidam kuću i podignem vinograd. Mnogo je lepo, i jedno i drugo. Vinograd sam, ipak, podigla sama.

Bila bih mnogo srećnija da nisam saznala sve što danas znam

- Ne plašim se za sebe - ističe gospođa Barać i kaže: - Verujem da ne radim ništa loše. Iznosim samo činjenice u koje sam sigurna, koje su tačne. Nemam nikakvu nameru da bilo koga povredim. Volela bih da mnoga imena nikad nisam spomenula, da ti ljudi uopšte ne postoje u našem javnom životu, da ne znam ništa o njima. Negde u duši osećam da to što radim radim iskreno, da radim dobro. Nažalost, moram da iznosim teške činjenice. U tome nema ničeg ličnog. Da sam mogla da biram, ništa od toga ne bih znala. Bila bih mnogo srećnija da sam samo čitala ono što volim i da nikad nisam saznala ono što sam morala da saznam radeći u Savetu. A kad radite u Savetu dođete do takvih saznanja i takvih podataka koji vas kao čoveka potpuno poraze. Prosto pomislite: kako toliko zlih i bezobzirnih ljudi, ipak, ima. Stotine hiljada ljudi su zbog njih ostali bez posla, bez akcija, njihove porodice su ostale bez ičega. Često se pitam kakvi su to ljudi. Kad god nenamerno učinim nekome nešto loše, uveče mi bude teško. Svaki put se osećam bedno kad ne uradim ono što sam mogla, kad ne odem da vidim svog psa onda kada me je očekivao.

Moji ljubimci su moja porodica

- Životinje imaju posebnu vrstu inteligencije koju mi ne razumemo i često ne poštujemo - kaže gospođa Barać koja je, kako kaže, oduvek bila bliska sa životinjama i taj njihov svet dobro razume. - Za mene su kućni ljubimci velika uteha. Oni su radost koja ne može ničim da se meri. Moji ljubimci su moja porodica, oni uzvraćaju fantastičnom ljubavlju i odanošću. Strepim za njih, plašim se da im neko nešto ne uradi, plašim se što žive kraće od nas. Ali znam da se ne treba time opterećivati. Treba gledati radost koju pružaju oni nama i mi njima. Ne treba se lišiti te velike ljubavi, zbog strepnje da će završiti pre nas. Uz biljke i životinje možemo mnogo lepše i zdravije da živimo. Što je starija, tvrdi, sve joj teže pada da jede hranu životinjskog porekla. - Nisam vegetarijanac, ali mislim da bi trebalo da budem. Pročitala sam jednu finu rečenicu žene koja je vegetarijanac: ''Jedno vreme sam jela ribu. Ne jedem više ni nju. Ne mogu da jedem ništa što ima oči''. Slažem se sa njom.

Da sam mogla da biram, ceo život bih živela na selu

- Nažalost, nikad nisam imala priliku da živim na selu, ali jako volim selo - priča Verica koja je kao dete najviše volela da bude kod svoje nane.
- Od tada mi je, verovatno, i ostala ljubav. Molila sam mamu, kad sam bila mala, da idem u školu u selu. I mislim, da sam išla, da bih ostala tamo i da živim. Ideal mi je staro srpsko domaćinstvo - kao što su imali moji nana i deda, domaćinstvo u kome imate sve za svoje potrebe, a to je isto ono za čim danas težimo - da nam je zdrava hrana uvek dostupna. Međutim, mi nikad nismo živele na selu. Moja mama i ja smo sebi priuštile seoski život tek pre neku godinu, ali to nije život na selu u klasičnom smislu. Kad bih mogla da biram, stvarno bih tamo živela, i to, ne da radim nešto sa strane, nego da stvarno živim na selu. Čim prestanem ovim sadašnjim poslom da se bavim, uglavnom ću i da budem tamo, naravno, ne zapostavljajući druga interesovanja. Na selu je mnogo lepše. Ako volite biljke i životinje, onda je selo idealno mesto za vas.

Marijana Rakić