Reproduktivna tehnologija čini čuda, ali prve generacije tog ‘čuda’ su punoletne, i traže odgovore na pitanja o tome ko su, izlaze u javnost i zahtevaju svoja prava. Industrija plodnosti u SAD-u je dobro uhodani biznis u kojem se obrne 3,3 milijarde dolara, svaki stoti Amerikanac se danas rađa uz pomoć reproduktivne tehnologije (u Australiji više od tri posto), a procenjuje se da se samo u SAD godišnje rodi između 30.000 i 60.000 dece nepoznatih davaoca, ali malo se zna što se događa u njihovim glavama. Zna se samo da su odrasli i da koriste Internet i tehnologiju DNK u potrazi za informacijama o prvom činu njihove životne priče.
Za razliku od filmskih likova Joni i Lasera, vrlo malo začetih uz pomoć reproduktivne tehnologije može da dodje do informacija o donatorima, koji su mahom anonimni i takvi žele da ostanu pa se njihovi podaci ne čuvaju. Kanađanka Olivia Pratten, 28-godišnja novinarka iz Toronta, posle petogodišnje borbe za pravo pristupa podacima banke sperme iz koje je začeta, sada očekuje odgovor suda. ‘Pre pet godina bili smo marginalna grupa s puno pitanja’, kaže Olivia, koja je poslala peticiju Vrhovnom sudu Bitanske Kolumbije u kojoj zahteva da se ne uništavaju podaci o davaocima, kako bi se prava krio-dece izjednačila s pravima usvojene. U Britanskoj Kolumbiji, naime, usvojena deca nakon osamnaeste godine mogu da saznaju identitet bioloških roditelja, dok je to u SAD moguće samo u osam saveznih država.
I dok u SAD-u morate imati dozvolu za otvaranje frizerskog salona ili prodaju nekretnina, kažu kritičari postojećeg sistema, ne morate je imati za trgovinu ljudskim sudbinama, za razliku od Velike Britanije, Norveške, Nemačke, Italije, Novog Zelanda i Australije, gde je trgovina ljudskim reproduktivnim materijalom nezakonita, klinike za to moraju imati posebne dozvole, davaoci se pronalaze kroz centralnu agenciju, ne mogu biti anonimni, a broj im je ograničen.
U potrazi za biološkim ocem 26-godišnja Lindsay Greenawalt se odlučila na studije medicine, a da kanališe frustracije zbog toga što je ‘repa bez korena’, pokrenula je blog ‘Ispovesti krio-klinca’ na kojem pita: ‘Šta nastaje kada slatki, mali, veštački začeti zavežljaj počne da govori u svoje ime?’ i odgovara: ‘Revolt!’
Anonimni posetioci tog bloga o sebi često govore kao o ‘nakazama prirode’, dok Greenawalt kaže da je većina njih razapeta između želje da saznaju ko su i osećaja lojalnosti i zahvalnosti prema ljudima koji su ih odgajili. Sve češće spominju hipokriziju neplodnih parova koji žele biološko dete, a negiraju detetovu potrebu da zna svoje biološke korene. Medije obično zanimaju tugaljivi susreti s pronađenim biološkim roditeljem u stilu Oprah-showa, ali ne i godine beznadnog, bolnog traganja, dok borci za prava krio-dece stalno ističu da ne žele da povrede porodice, nego samo da stanu na kraj vlastitim frustracijama. O krio-deci još nema pravih dugoročnih istraživanja, a dosadašnja mahom pokazuju da ih prvenstveno zanima biološko poreklo, dok prošlogodišnje istraživanje sprovedeno pod imenom ‘Ime oca: donator’, pokazuje da su sklonija depresiji, strahovima i delinkvenciji. Nije reč ni o heteroseksualnim roditeljima, ni o religiji, nego jednostavno o etici i porodičnoj dinamici, kažu autori istraživanja.
I dok u akademskim krugovima, laboratorijima, crkvi i cyber-forumima teku rasprave o tome kako i šta dalje, na tržištu raste potražnja za reproduktivnim ćelijama. Sve je veći broj samostalnih, poslovno uspešnih žena koje ne žele muža i brak, ali žele dete, dok legalizacijom istopolnih brakova sve više homoseksualaca i lezbijki, kao Nic i Jules u filmu ‘Deca su dobro’, žele pravu porodicu s potomcima. Na elitnim koledžima i univerzitetima nagovaraju devojke da doniraju jajašca, u katalozima donatora sperme preferiraju muškarce slične celebrityjima, dok se razvija i ‘reproduktivni turizam’, budući da oni koji žive u ’strogim’ zemljama, traže sreću u onima koje dopuštaju liberalno korišćenje tuđe biološke građe. Ali, ‘mnogima od tako začete dece nije dovoljna samo ljubav službenih roditelja’, kaže profesor psihologije s Kalifornijskog univerziteta, Joanna Scheib, ‘ jer će pre ili kasnije, i protiv sopstvene volje, želeti da saznaju informacije koje većina nas dobija rođenjem’.
akai
beri alergija apiterapija beli
luk bilje broj
56 broj
57 broj
58 broj
59 broj
60 ciste gotu
kola helikobakter hockins hrana hunza insulin kajsije koštica koža krema magično mangostin maske med mormodika poznate
licnosti preparat Prodavnica proizvod
meseca propolis prostata rak reuma smanjenje
pritiska stitna
zlezda terapija travar tromb vesti VIDAR zdravlje zelenousna
skoljka ČAJ Časopis |
